To je nešto sa čime se živi!

To je nešto sa čime se živi!

Posle osam i po godina, nakon svega što sam prošla, želim da sa vama podelim svoju priču.  Ne želim više da molim ljude da ćute o ovome, da sakrivam od drugih i slično. Sa svojih šesnaest godina konačno sam razumela ono što su mi stariji pričali: da u ovome nema ničeg lošeg čega bih mogla da se stidim- nisam ja ta koja je birala da li ću se razboleti ili ne, ali sam definitivno ta koja bira da li ću sa dijabetesom živeti zdrav život ili život sa komplikacijama!
I to znam tek sada. Možda bih shvatila i ranije, ali sam bila sprečena osudama okoline. Mnogi od njih su gledali na mene kao na ,,crnu ovcu". Imala sam deset godina kada sam osetila na svojoj koži sta znači to kada deca beže od tebe misleći da se dijabetes prenosi dodirom, kada te vide da daješ insulin i viču ,,Mama seka se drogira!!!!" i tako dalje. Na samom početku, često sam plakala pitajući se zašto se to baš meni desilo.Tada bih se setila bakine rečenice koju je koristila u skoro svakoj bezizlaznoj situaciji, a rečenica glasi: Ko zna zašto je to dobro.
Ipak, osoba kojoj najviše treba da zahvalim što sam shvatila sve ovo,jeste moja mama. Sada razumem zašto si se ljutila kada pojedem nešto slatko, a nije vreme za to, kada zaboravim sebi da dam insulin, kada preskočim neki obrok i još mnogo toga. Izvini što nisam u svakom momentu slušala sta si mi pričala. Izvini za svaki nizak šećer koji te je uplašio i za svaki povišeni zbog kog bih išla u bolnicu na odeljenje intenzivne nege. Hvala što već godinama ne spavaš osluškujući kako dišem, proveravajuci mi šećer u 3 ujutru mesecima i što mi ne daš da odustanem kada to poželim. Izvini i hvala ti na svemu.
Možda je teško biti osuđivan od strane društva, odbačen ili nešto slično, ali sam nažalost shvatila da je gore kada te neko sažaljeva, a da ni ne zna o čemu se radi. To je jedan od razloga zbog kojih sam izbegavala da pričam na ovu temu. Ne mogu a da ne primetim sažaljiv pogled osobe kojoj pričam šta je to insulinska pumpica i zašto je zakačena za mene 24 sata, zašto moram da proveravam šećer, kako senzor funkcioniše i još mnogo toga. Često se desi da se ljudi više preneraze nego što sažaljevaju. Ali navikneš se vremenom.
Ipak,da bi slika "slatkog života" bila potpuna, moram da spomenem i svoje prijatelje koji me podržavaju na svakom koraku i pomažu u svemu. Prijatelje koji me slušaju kako vičem dok mi je visok šećer i znaju da sve to što kažem ne mislim stvarno, koji dotrče sa hrpom knjiga i lepog raspoloženja kada sam u bolnici, koji mi iznova i iznova stavljaju do znanja da ih uvek imam kraj sebe i da mogu da računam na njih.
Iako se ne čini tako, dijabetes nosi sa sobom više dobrih nego loših uspomena. Da,loše je biti u bolnici, ali tamo upoznaš ljude koji prolaze kroz isto. U Bukovičkoj banji, gde te pošalju na edukaciju, svi funkcionišete kao porodica. Družite se deset dana kao da se znate ceo život, a sledeće godine ponovo isto, okupi se staro društvo, dođe neko novi, zajedno idete u laboratoriju, trpezariju, u akvapark, sedite na terasi celo veče igrajući karte ili neku drugu društvenu igru i još mnogo toga. A deseti dan plačete ako ste emotivac kao ja. Do narednog susreta čujete se kada god možete i razmenjujete iskustva. Kažem vam, funkcionišete kao porodica.

Na kraju krajeva, ovo nije poziv za pomoć. Nije ni jadanje, već samo stav jedne šesnaestogodišnjakinje. Želim samo da vam kažem da su porodica, pravi prijatelji, kao i njihovo razumevanje i ljubav, jedino što je važno da biste se borili sa onim što vas je snašlo.