To je nešto sa čime se živi!
To je nešto sa čime se živi! Posle osam i po godina, nakon svega što sam prošla, želim da sa vama podelim svoju priču. Ne želim više da molim ljude da ćute o ovome, da sakrivam od drugih i slično. Sa svojih šesnaest godina konačno sam razumela ono što su mi stariji pričali: da u ovome nema ničeg lošeg čega bih mogla da se stidim- nisam ja ta koja je birala da li ću se razboleti ili ne, ali sam definitivno ta koja bira da li ću sa dijabetesom živeti zdrav život ili život sa komplikacijama! I to znam tek sada. Možda bih shvatila i ranije, ali sam bila sprečena osudama okoline. Mnogi od njih su gledali na mene kao na ,,crnu ovcu". Imala sam deset godina kada sam osetila na svojoj koži sta znači to kada deca beže od tebe misleći da se dijabetes prenosi dodirom, kada te vide da daješ insulin i viču ,,Mama seka se drogira!!!!" i tako dalje. Na samom početku, često sam plakala pitajući se zašto se to baš meni desilo.Tada bih se setila bakine rečenice koju je koristila u skoro sv